Grupa bivših studenata, sada već uspešnih poslovnih ljudi, okupila se kako bi posetili jednog starog profesora s fakulteta. Razgovor je ubrzo prerastao u pritužbe o umoru, iscrpljenosti, stresu na poslu, u porodici i na svakom životnom koraku. Profesor ih je slušao s punom pažnjom i saosećanjem. "Čini mi se da vam treba šoljica dobre kafe", rekao je i povukao se u kuhinju.

Vratio sa velikom posudom iz koje se pušila kafa i celim asortimanom šoljica. Svaka je bila drugačija. Bilo je tu porculanskih, plastičnih, staklenih, papirnih, kristalnih, keramičkih... Neke su izgledale skupoceno, kao da su stigle s dvora posljednjeg kineskog cara, druge su izgledale sasvim obično, treće su bile okrnjene i polupane...

"Poslužite se."

Kad su svi bivši studenti imali šoljicu u ruci, profesor je primetio: "Lepe i skupocene začas su planule." Na stolu su ostale, nedirnute, ružne, obične i jeftine šoljice. Nastavio je: "Za sebe želite samo najbolje. Što vam je ujedno i izvor stresa."

"A ipak, izgled šoljice ne dodaje kvalitet ukusu. Lepša posuda obično je samo skuplja, a katkad i zamagljuje ono što ispijamo. Svima vam je uistinu trebala dobra kafa, a ne šoljica. Ipak ste posegnuli za najboljom… A onda ste nastavili merkajući tuđe šoljice."

"Kad se uhvatite u vrtlog stresa i nezadovoljstva, setite se da je kafa poput života. A posao, novac i položaj u društvu... - poput šoljice. Šoljica ne definiše, niti menja kvalitet života koji živimo."

"Ponekad, koncentrisanjem samo na šoljicu, propustimo uživati u kafi. Pijete kafu, a ne šoljicu. Najsretniji ljudi nemaju sve najbolje, oni izvuku najbolje od svega. Žive jednostavno. Govore ljubazno. Vole velikodušno."